Inicijativa za zasluženo mjesto Evgeniju Ljubenovu Vasilevu u gradu Doboju

Поштовани,
Већ дужи период покушавам да наметнем ову иницијативу и стрпљиво чекам погодно време и погодно тло да се ова моја иницијатива подржи од званичних органа наше Републике Српске,надам се да је то вријеме дошло и да коначно учинимо шта треба. Да учинимо оно што од вас очекују саборци и народ Возуће.
Згражавање „обичног“ свијета јавља се и када неко да свој живот за идеју или вјеру, посебно ако се то догоди стотинама или хиљадама километара од свог огњишта. Читајући недавно списак страних и палих добровољаца Отаџбинских ратова 1991. - 1995. године, у мору Руса, Грка, понеког Румуна појави се и име овог Бугарина из херојске породице Василев.
Ево ближи се још један 10. септембар, црни дан за Возућу у долини ријеке Криваје,Озрен и Републику Српску. Септембар 1995.г. је мјесец када су становници наведених дијелова остали без својих огњишта и домова. Такође, то је дан када су многи борци Војске Републике Српске, припадници МУП-а Републике Српске и цивили заувијек остали на бранику Возуће,Озрена и Републике Српске.
Међу њима се издваја и један добровољац, брат православни Бугарин из Софије, млађани Евгениј Љубенов Василев. Момак од 22 године, који је напустио миран живот у Бугарској, посао у полицији у Софији и дошао у редове Војске Републике Српске. По доласку у Републику Српску и јављање војној команди, исти је распоређен у Оперативну групу – 9 Добој, у Тактичку групу „Озрен“, односно у 4. озренску лпбр ВРС.
Евгениј Љубенов Василев је као што горе написах радио као полицајац у родној Софији у Бугарској. Био је припадник бугарског континента УН у Камбоџи. Тамо је видио западну и америчку пропаганду према „Црвеним кмерима“. Ратна дешавања из тадашње БиХ гледао је и пратио на бугарским медијима, и на CNN-u, јер је знао енглески језик. Гледајући CNN извештаје о рату у БиХ, често је својим најмилијима знао да каже: „Ово је лаж. CNN лаже о Србима и дешавањима у БиХ, то је пропаганда западних сила. Ту пропаганду сам видио против „Црвених кмера“ у Камбоџи.“ Љета 1995. године одлучио је да напусти миран живот у Софији, посао у бугарској полицији, и да дође у Републику Српску да се стави на располагање за одбрану српског народа и Републике Српске. Родитељима није рекао истину. Рекао им је да иде на годишњи одмор у Србију. А на поласку је рекао брату Александру истину, са ријечима: „Идем да браним Србе, они су наша браћа. Вратићу се за твоју свадбу“. Дошао је, постао борац 4.озренске лпбр, познатије као „Возућка бригада“.
Са борцима и народом Возуће дијелио је добро и зло. Иако је био рањен, одбио је приједлог команде 4.озренске лпбр да иде на лијечење и опоравак у Софију. Остао је до краја са саборцима и народом Возуће. Ако мислите да је ово случајност да је Евгеније од целог простора РС дошао баш у Возућу која је била уклињена у непријатељску територију свих сто километара и која је већ годинама била кост у грлу Тузланском и Зеничком басену. Пресецали су моји борци (4.Олпбр) неколико година асвалтни пут Тузла-Зеница и нису дозволили да се он користи у њихове агресивне планове. Можете замислити шта би се десило да им је овај пут био доступан свих тих ратних година. Држањем ових позиција везали смо на себе велики број непријатељских војника и остављали отворену варијанту пресецања тог простора преко Романије и Олова. Убеђен сам да је Евгеније знао где жели да дође и у којој јединици да се бори за нашу слободу.
Према доступним информацијама приликом пробоја из окружења, погинуо је 10. септембра 1995. године у рејону села Лозне. Кажу пао је погођен гелерима приликом дејства непријатељске артиљерије по колони народа и војске који су се извлачили из „Возућког пакла“. Остао је са многим саборцима на вјечној бранику Возуће, Озрена и Републике Српске. Над мртвим Евгенијем иживљавали су се припадници тзв. Армије РБиХ и одреда „Ел Муџахедин“, који су учинили монструозно злочин над мртвим Евгенијем, тако што су му мртвом одсјекли главу.
Евгениј је дао оно највредније за српски народ и Републику Српску, дао је свој живот. Остао је са многим саборцима на вјечној стражи Возуће, Озрена и Републике Српске.
Његови посмртни остаци без главе пронађени су у рејону Лозне и ексхумирани. Идентификован је априла мјесеца 1997. године у Бања Луци.
У мају 1997. године, уз највеће војне почасти, уз сарадњу Друштва српско – бугарског пријатељства Евгенијеви посмртни остаци без главе испраћени су у родну Софију на вјечни починак. Посмртне остатке у Бањалуци преузео је Евгенијев брат Александр. Указом предсједника Републике Српске Евгениј је 1996. године посмртно одликован „Медаљом заслуга за народ“.
Зашто Вам ово све пишем? Питам себе и Вас, да ли нас је Евгениј својом жртвом задужио?
За Вас не знам, али ја мислим да јесте.
Може ли Евгениј као једини погинули страни добровољац у јединицама ВРС Оперативне групе - 9 Добој, да добије заслужено мјесто у граду Добоју?
Заслужује ли Евгениј да добије улицу у Добоју, као што ју је добио Горан Николић, Македонац, добровољац, борац 1.бВП прошле године, који је погинуо на борбеном задатку на Путниковом брду изнад Добоја, 1993. године. И Горан и Евгениј, добровољци ВРС имају нешто заједничко, погинули су у з/о Оперативне групе – 9 Добој и у тренутку погибије имали су исти број година, 22 године старости. Ако ништа мени који живим у Пољицу, у Новом насељу Гаврићи, умјесто досадашњег Гаврића пута, била би велика част да улица у којој живим понесе назив: „Улица добровољца Евгенија Љубенова Василева“. Заслужује ли Евгеније да добије и своју Спомен бисту у парку у Добоју или поред бисте млађаног Споменка Гостића? Заслужују ли Евгенијеви најмилији да буду почасни грађани града Добоја? Може ли или жели ли град Добој да сваког септембра у дане када се обиљежава годишњица „Страдања Срба Возуће, насеља у долини ријеке Криваје и Озрена“ да буде домаћин породици Василев
Евгениј нас је задужио... Дошао је, а није морао да дође, док су многи којима је била обавеза да бране своје огњиште, своју кућу, без имало стида и срама побјегли и дезертирали... Знам ја да ми имамо и наше борце јунаке, који немају улицу, бисту, а требали би да их имају, али њима је била патриотска дужност да узму пушку у руке и бране своје огњиште, кућу, своју породицу, свој народ, своју Отаџбину Републику Српску, док Евгенију то није била дужност и обавеза, али је дошао и стао на браник Возуће, Озрена, Добоја и Републике Српске, и за нас дао највредније – живот.
Бранио је он са саборцима њихове куће, њихове породице, њихову Возућу, Озрен, Добој, Републику Српску. Бранио је он тако и куће оних којима је била патриотска дужност да се јаве у јединице ВРС и узму пушку у руке, али су они „окренули леђа“ свом огњишту, својој Возући, свом Озрену, Добоју, својој Републици Српској, окренули леђа и побјегли, дезертирали.
У прољеће 2017. године на моју иницијативу и иницијативу сабораца и сви људи који цијене и поштују Евгенијев жртву за српски народ покренули су иницијативу да Евгеније добије Спомен плочу и да се иста постави у цркви у Стогу. Спомен плоча је уз помоћ града Добоја и општине Петрово постављена у цркви у Стогу и освештана 10. септембра 2017. године, на годишњицу његове погибије, након 22 године. Која случајност, Спомен плоча постављена након 22 године, а Евгениј је имао 22 године када је живот дао за српски народ и Републику Српску.
Свих ових година пред породицом Василев се стидим и самим што сам Србин, јер смо заборавили као народ његову жртву за нас. Сигуран сам да ће бити опструкција на ово моје писмо у фазону: “Знате, Евгениј је био само 3 мјесеца борац ВРС и погинуо... Као и други слични наводи оних Срба који се противе томе. Нажалост, међу њима има и Срба који су рођени у завидовићкој општини.“
Тачно је да је био 3 мјесеца, то је за мене неважно. Важно је да је он дошао, док су многи побјегли који су требали узети пушку у руке и бранити своју кућу, наш народ, Возућу, Озрен, Добој и Републику Српску. Они побјегли, а он дошао... Поштујмо и цијеним ту његову жртву. За мене је неважан временски период који је провео као борац Војске Републике Српске, да је само био 1 секунд, минут, 1 сат, 1 дан, 1 мјесец, 1 годину,... Дошао је, а није морао. А многи који су морали стати у редове Војске Републике Српске и јединица МУП-а РС нису дошли, дезертирали су.
Добро упамтимо реченицу коју је Евгениј рекао брату Александру на поласку из Софије за Републику Српску: „ИДЕМ ДА БРАНИМ СРБЕ, ОНИ СУ НАША БРАЋА!“. Том реченицом нас је Евгениј много задужио. Немојмо пасти као народ у очима породице Василев, као и у очима бугарског народа.

Такође, предлажем да када чланови породице Василев дођу у Републику Српску осим пријема код градоначелника града Добоја исте прими предсједник Републике Српске и предсједник Борачке организације Републике Српске

Живи и здрави били.
Унапријед захвалан.
Живјела Република Српска!

У Пожаревцу, 17.08.2022. год.

Новослав Николић

Новослав Николић    Kontaktirajte autora peticije